НАШИ КНИГИ

«МЕЖДУ БОЖЕСТВЕННЫМ И ЧЕЛОВЕЧЕСКИМ»,

АВТОР: МИЛИВОЙ ИШТОКОВИЧ, ЧЛЕН ОБЩЕСТВА СРПСКО-РУСКА ВЕЗА. ГОД ИЗДАНИЯ: 2011 г.

Книга, которая завоюет мир. Иштокович Миливой родился 12 апреля 1952 года Господня.

Художник, Философ, Мечтатель!

Мудрость истоков мира! Сны, тайны, истины!

Всю жизнь автор посвятил изучению человека и мира. Двадцать лет он провел в Испании, где работал на создании культурного моста РОССИЯ-СЕРБИЯ-ИСПАНИЯ, за заслуги в развитие российской культуры был награжден орденом Ломоносова и другими почетными наградами.
Его картины находятся в частных коллекциях на пяти континентах.

Написал единственную книгу как результат своих поисков, снов, мечтаний. Ведущие критики и эксперты словесности, философии и теологии, присутствующие на презентации позитивно отозвались о ней и выступили с речью: писатель и доктор юридических наук Божидар Митрович, философ и магистр философии Мирослав Иванович, Миле Имеровский, сербский историк и теолог.

Книга была издана на 2-х языках: сербском и русском. По словам автора: «Данная книга  предназначенна тем, кто мало знает, тем кто знает и тем, кто много знает. Нужно читать ее в мире однажды, дважды, трижды и всегда, когда Вам нужен ответ. То что не найдете «написанным», ощутити «между ..»!
В «Между Божественным и Человеческом» тонким образом  объединено и синтезировано философское, психологическое, религиозное состояние Духа, Души, материи! Двери открыты или частично открыты для всех тех, кто тяготеет к открытию себя и мира. Путь по вертикали в гармонии во всем и со всеми.

«Обретение духовного роста поможет Вам овладеть материей и прожить свою жизнь в счастье и благосостоянии!», — завершил свою речь М. Иштокович.  В атмосфере этого возвышенного лейтмотива и прошла презентация книги.

ИЗ РЕЦЕНЗИИ  ДОКТОРА ЮРИДИЧЕСКИХ НАУК БОЖИДАРА МИТРОВИЧА:

В  тьме и безнадежности всеохватывающего ВсеВластья из подножия Фрушкой горы возносится светоносец, которого посетил Ангел Доброты. Здесь на Фрушкой горе сроднились заново сербская и русская душа. Миливой Иштокович как материализация того Рашкого/Русского/Расенского  духа доносит нам таинство Света.

Он тихо и убедительно проницает читателя ВсеВластью божественной Доброты. Возвращая КолоВенские ценности в наши руки и в наши сердца. Возвращает систему ценностей. Он  и мы с ним, на важном пути возвращения к истинным ценностям в момент, когда мы потеряли доверие к самым светлым и вечным защитникам. Он возвращает нам веру, возвращает систему ценностей. Он ее творит и растет в процессе ее Сотворения. Ему нужно Верить пока в Его учении Добро побеждает Зло. А это сущность его мысли, его Света, который мы видим на горизонте планетарной тьмы.

 

Истоковичу нужно верить и читать его, до той поры пока его Свет побеждает тьму, так как после каждой ночи приходит утро и ни одно ВсеВластие и даже это всеохватывающее, всеПланетарное не дождется утра. И они поймут, что во всем  существует  мера добра и несмотря на то, что эти бедняжки стараются в различных точках планеты показать обратное – свою всемощь оружия, безнаказанность и вечность своего взгляда на мир.

 

Миливой Иштокович не ведет борьбу ни за кого, ни против кого. Он показывает благодать Богоединения. Он нас возвращает к БогоЧеловеку, который Волей Божией и Таинством причащает нас к Добру. И тем Добром побеждает  Плохое  в себе и побеждает Зло.

 

Он нас победой над еgom возвращает к соборности, которая как и человек имеет механизмы самозащиты, побеждающие пороки и еgo  индивидума, которое само или под невидимой  властью правительства из Тени тянется к ВсеВластью.

 

Он нас возвращает к истории (Исто-единство Рода и Я) как облику социализации человека, когда отдаешься Добру и осуждаешь Зло, процессу  развивающему Совесть, которую Истокович считает духовным органом человека.

 

Иштокович нас возвращает к Совести, тогда как всеохватывающая всепланетарная Власть запрещает истинную истоРию, так как изучая истоРию мы овладеваем собственной системой ценностей и возникает опасность, что мы отбросим их Черные квадраты и иллюзии, которыми они нас ежедневно вводят в заблуждение и уводят нас в Виртуальную реальность. Они утверждают что ее не существует, что только подтверждает их всемогущество и крадет НАШЕ время.

 

Иштокович не церковь, но доносит нам духовность и смысл Таинства, не уходя в Мистику, именно этим православье/правоверие отличается од других раннее нам подброшенных религиозных, Виртуальных реальностей, которым наши предки противостояли благодаря СветоСавью, которое толерантно сохранило  континуитет сербской и русской культуры и духовности, включив  в себя многие предхристианские знания и ценности Лепенского Вира и Винчи.

 

«ВСЕ КОЛО», как верили древние КолоВени/СлоВени и Свет, который нам на израненную душу доносит работа Миливоя Истоковича, чья сила Добра победит всякую Тьму.

 Сила в истине, а не в иллюзорном и временном всемогуществе..!

 «ТРОЯ — СЕРБСКАЯ СТОЛИЦА»

АВТОР: МИЛУТИН ЯЧИМОВИЧ, ЧЛЕН ОБЩЕСТВА СРПСКО-РУСКА ВЕЗА, ГОД ИЗДАНИЯ: 2009 г.

(Перевод на русский в стадии подготовки!)

Na početku svoje knjige, Milutin M. Jaćimović, shvativši da će čitalac s nepoverenjem prihvatiti — da je antička Troja bila ustvari grad Skadar, te da je Skadar i potonja prestonica antičke i srednjevekovne Srbije, skreće pažnju na Volterovo upozorenje:

„Ako je veoma teško da se otkriju nove istine, još je teže, da one budu primljene iprihvaćene. Jer, prema nekoj nemiloj težnji ljudskog duha i po rečima ne znam kog mudraca, lakše je verovati u laž, koja se čula hiljadu puta, nego u jednu potpuno novu istinu“.

Jaćimović nam pruža potpuno novu istinu o Antici. Lomi njome tu okoštalu lenjost ljudskog duha — o kojoj iznese svoj uverljivi sud slavni pesnik Volter. Istina u knjizi Jaćimovića nije vezana za neki (manje ili više važan) sadržaj istorije jednog naroda ili jedne oblasti na nekom od kontinenata, nego je vezana za celokupni antički sadržaj Civilizacije. Sadržaj koji krasi udžbenike – od osnovne škole do univerziteta. Jaćimović nam kaže, da „Odiseja“ i „Ilijada“ nisu poeme o grčkim državama, grčkim kraljevima, grčkim junacima… nego da su to poeme o srpskim državama, srpskim kraljevima i srpskim junacima… Među antičkim likovima iz vremena slavne Troje je i Ahil, plavokosi Srbin, o kojem je sačuvan podatak – da je jahao rasnog konja „Šarca“, onoga kojeg je srpski guslar novijeg doba (u deseteračkim epskim pesmama) darovao Marku Kraljeviću. Srbi čuvaju još jednu odliku junačkog Ahila, a i ona upućuje na Ahilovu pripadnost srpskom narodu. Arheolozi su našli više keramičkih posuda, na kojima je ugraviran lik Ahila — s muškom antičkom haljinom. A ta Ahilova haljina je okićena krstom s četiri ocila! Samo su Srbi u Evropi sačuvali četiri ocila i ugradili ga u svoje državne i ratničke grbove.

Naravno, Jaćimović nije jedini istraživač koji dovodi u pitanje istorijske činjenice iz vremena drugog i trećeg milenijuma pre Nove ere. Trojanski rat je bio oko 1200. godine pre Hrista i ta činjenica je podstakla mnoge pisce, da odbace tumačenje o grčkom osvajanju Troje, jer postoje pouzdani izvori, da su Grci naselili južni deo Balkanskog poluostrva u 7. ili 8. stoleću pre Nove ere – 400, ili 500 godina posle Trojanskog rata. Samo ova činjenica je bila dovoljna za preispitivanje evropske antičke istorije i bila je dragocen putokaz za izvođenje novih zaključaka o Trojanskom ratu. A ta preispitivanja su i na stranicama knjige Milutina Jaćimovića.

Treba priznati M. Jaćimoviću, da je, s pravom, posumnjao u izveštaj priučenog nemačkog arheologa, Hajnriha Šlimana. Šlimanovo uveravanje sveta, da je otkrio mesto antičke Troje na teritoriji Turske, Jaćimović je doveo u vezu s programom Bečko-berlinske istorijske škole u 19. stoleću. A ta škola je prilagođena suštini nemačkih imperijalnih planova prema slovenskim zemljama i slovenskim narodima. Proglasila je Slovene nedržavotvornim plemenima, koja nisu ovladala pismenošću i drugim civilizacijskim dostignućima do 9. stoleća, kada će ih, navodno, opismeniti Grci, Romani i Germani. Ovome je pridodata i podvala da su Sloveni na Balkanskom poluostrvu i u Panoniji pridošlice iz Rusije i da su uzurpirali vlasništvo nad zemljom drugih naroda. Na taj način, Germanima se pruža pravo na istorijsku „pravdu“ — da uklone Slovene sa otete zemlje. Ova imperijalna najava o Slovenima na tuđim zemljama ne bi mogla opstati, da nisu: Germani, Romani i Vatikan obavili dve podvale: 1) Ahejci, Dardani, Iliri, Tračani, Dačani, Mizi, Dalmati, Peoni i oni s drugim imenima – a naseljeni u Antici na Balkanu nisu preci Srba (Slovena) i 2) Homerova Troja se nije nalazila na Balkanu.

Geografske odlike Troje su oko Skadra
Jaćimović je opovrgao oba krivotvorenja Bečko-berlinske istorijske škole. U svojoj nevelikoj knjizi: „Troja, srpska prestonica Skadar“, objavljena na srpskom i ruskom jeziku, uverljivo dokazuje da je Trojanski rat, opevan u Homerovoj „Ilijadi“ i „Odiseji“, bio obračun srpskih državica niklih na morskim obalama Sredozemlja i u dubini Balkana. On upućuje čitaoca, da nije moguće pronaći planinu u Hisarliku (gde je Šlimanova Troja), koja bi se mogla videti – zajedno s Trojom i morskom obalom, kako je to sve posmatrao, s Tračkog vrha (na Šar planini), Bog Posejdon:

„Cela se otuda Idska planina mogla da vidi,
Vidio se Prijamov grad i ahejske lađe“.

Milutin Jaćimović kaže, da se sa Šar planine, ili s Koraba, mogu videti: Prokletije, Troja i morska obala Jadrana – kako to opisuje i ovaj stih „Ilijade“, a takve slike nema na Hisarliku. Na Hisarliku nema ni reke, koja bi predstavljala, vodom bogatu, Skamandar, koja, pre nego što se ulije u more, nosi vodu i osam svojih pritoka. A na Hisarliku, pored Šlimanove Troje, teče jedna mala reka, više potok. I kad su letnje žege, ona presuši. Autor nas upućuje još na jednu besmislicu u vezi s prirodnom okoline navodne Troje na Hisarliku. „Ilijada“ spominje, u blizini stvarne Troje, pored reke Skamandar, još jednu reku – ni nalik potoku na Hisarliku. Reč je o reci Simoneti, koju je Jaćimović prepoznao kao reku Drim, a siguran je — da je antički Skamandar današnja reka Bojana. Drim i Bojanu spaja i danas jedan vodeni rukavac, koji se spominje i u „Ilijadi“. Evo opisa Troje i te dve reke s rukavcem u „Ilijadi“, što nijedan istraživač, osim onih iz Bečko-berlinske istorijske škole, ne bi mogao vezati za geografsku sliku na Hisarliku:

„A kad stignu do Troje i dveju tamošnjih reka,
Onde gde Simonet i Skamandar združuju vale,
Tu zaustavi konje beloruka Boginja Hera,
Od kola ispregne njih i maglom pokrije gustom,
A Bog Simonet njima ambrosije dade da jedu“.

Pouzdano svedoče stihovi „Ilijade“ – da je Jaćimović u pravu, a da to Šliman nije. U jednom od njih se kaže da Ahil razbi Trojance i jednu grupu gonjaše niz polje, kad je prešao most (brod) na jednoj od 8 reka, Ksantu, između grada i polja:

„Kad naposletku stignu do broda lepotekom Ksantu,
Reci virovitoj, što Div je besmrtni rodi,
Onde razdvoji Trojce Ahilej, te gonjaše jedne“.

Još jednu odliku reke pored Troje, uočava Milutin Jaćimović. Nalazi je u stihu „Ilijade“. Nema reči, da bi se ona mogla nalaziti na Helespontu. Prepoznatljiva je ta odlika u reci Bojani. Zna se da morske jegulje, kad polažu ikru, to čine u rekama Sredozemlja, pa i u Bojani. To ne bi mogle činiti u potoku na Helespontu, u kojem voda često presušuje. Pogledajmo, jegulje plivaju u Bojani, pored Troje (Skadra) – u Antici, kao i danas:

„Metiljke počnu da gore i brestovi, a s njima i vrbe,
Lotos goreti stane i sita, a s njima i kipir,
Sve što uz lepu je reku na bregu u obilju raslo.
Jegulje i druge ribe u vodi stanu da ginu,
Što su ovud i onud u lepoj plivale vodi“.

Stihovi „Ilijade“ su s dragocenim sadržajem, uverava nas M. Jaćimović. Oni otkrivaju i najprisutniju odliku reke Zete u Crnoj Gori. Veruje da se Zeta, u vreme Trojanskog rata, zvala Esep, a dolina kroz koju je tekla – Zelija. Stih kaže, da Esep protiče pored najniže strane Idske planine, a Jaćimović vidi, da je reč o Prokletijama, jer se prema Zeti nadnosi najniža strana ove planine. Još jedna osobina Zete se prepoznaje u stihu „Ilijade“ – voda joj je tamna (crna) zbog izobilja algi, koje su uslovljene njenim sporim tokom. Pogledajmo:

„Koji od Zelije behu, od Idske najniže strane,
Imućni ljudi što crnu Esepovu piju vodu,
Te Trojance sin Dikaonov vođaše svetli,
Pandar, koga je sam Apolon obdario lukom“.

Strane sveta u „Ilijadi“ upućuju na Skadar
Ako se zna da su Peoni živeli oko srednjeg toga Vardara, onda je tačno da im je Skadar bio na severozapadu, kako se u „Ilijadi“ određuje položaj Troje. Peonski vođa je bio Asteropej i on je svoje vojnike vodio do Troje peške. Da je Troja bila u Turskoj, kako tvrdi Šliman, onda bi Peoni morali da preplove Egejsko more i ne bi putovali samo peške, kako to piše u „Ilijadi“. Jaćimović navodi i studiju o Troji Aristida Vučetića, u kojoj je upozorenje, da je Dardanija, kojom je vladao Prijam, imala izlaz na istočnu obalu Jadrana, u današnjoj Dalmaciji. Prema tome, teško je poverovati u Šlimanovu tvrdnju, da je glavni grad te Dardanije bio na Hisarliku. Bila bi to ogromna država i onda se na Balkanu i Maloj Aziji ne bi nalazile tolike državice – učesnice u Trojanskom ratu.

Srpski pogrebni obredi u „IlijadiU „Ilijadi“ su opisani srpski pogrebni obredi – oni kojih se Srbi pridržavaju i danas i jedan upražnjavan do Srednjeg veka. Prepoznaju se u stihovima o pogibiji najvećeg trojanskog junaka – Hektora. Kao i danas, žene su se, posle smrti rođaka ili supruga, oblačile u crno. Prvi obred je naricanje, ili tužaljka, za pokojnikom. Jedna žena glasno nariče, a druge je, plačom i tišom kuknjavom, prate. Danas je taj običaj prisutan kod Srba — najviše u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni. U ovim pokrajinama bi i danas žene plakale za Hektorom, kao što je to činila njegova majka Hekaba — pre više od tri milenijuma:

„Tužnjavu bolnu Hekaba međ’ ženama trojanski poče:
‘Sine, jadne li mene! A zašto da nesrećno živim,
Kad mi pogibe ti? U gradu, danju i noću, ti mi bejaše ponos…’
Tako tužeći reče, a za njom su ridale žene,
Tako ridajuć’ reče i tuženju podstakne drugu.
Kad već mrca uvezu u dvorove slavne, na odar,
Metnu ga probušeni, a postave uz nj pevače,
Tužnjave začinjače, i zapevahu oni
Zapevku bolnu, a žene iza njih stanu da plaču.
Od njih beloruka Andromaha prvu tužaljku počne,
Hektora rušivojske u rukama držeći glavu…“

Hektorova supruga Andromaha, što se čini i danas za umrlim suprugom, nastavlja tužaljkom:

„Mladi mi izgubi život moj vojno! Udovicu mene
U kući ostavljaš ovde! A luđan još nam je sinčić,
Kojeg nesretno rodismo mi, a ne mislim da će on
Do konja dorasti; s vrha pre će se ovaj srušiti
Grad, jer nesta braniča mu – tebe, a ti ga branjaše,
Čestite žene mu branjaše i ludu mu decu!…
Hektore! A najveći bol će ostati meni,
Jer mi nisi ruke sa samrtnog pružio odra,
Ni reč mi rekao mudru i utešnu, da bih se uvek
Sećala nje, obdan i obnoć roneći suze!“

Pored tužaljki, pri sahrani Hektora se opisuje još jedan savremeni obred kod Srba – daća. Ona je, znamo, nezaobilazna. Upražnjava se danas, kao i u Srednjem veku u Srbiji. A eto, o tome svedoči „Ilijada“ – upražnjavana je daća i u antičkoj Troji. „Ilijada“ nam otkriva i način sahranjivanja u doba Trojanskog rata. I to svedočanstvo upućuje na način sahranjevanja kod Srba od 4. do 6. stoleća posle Hrista. U „Ilijadi“ je opisana Hektorova sahrana, posle koje je spomenuta i daća. Bio je spaljen, pa su ostaci njegovog tela sahranjeni u gromilu (grob):

„A kad se iskupe već i svi se zajedno nađu,
Najpre rumenim vinom ugasiše lomaču celu,
Svuda kuda je snaga silovitog doprla ognja,
Potom bele, braća i drugovi, sakupe kosti,
Ridajuć’ i svi grozne niz obraze ronjaše suze.
Kosti, kada ih skupe, u zlatni smestiše kovčeg,
Grimiznim pokrovima i tankim pokriju kovčeg,
U raku iskopanu tad spustiše njega, a ozgo
Kamenja krupnog, oni navališe – jedan na drugi.
Nadgrobni naspu hum i postave svugde stražare,
Da ih ne napadnu pre Ahejci s nazuvkom lepim.
A kad podignu hum, tad vraćat’ se stanu i potom
Lepo se iskupe svi i slavnom se čašćahu čašću
Onde u dvorima Divu dragoga Prijama kralja.
Tako su oni pogrerbli konjomoru Hektora borca“.

Prof. dr Đorđe Janković je ovakvo sahranjivanje prepoznao ispod gromila u okolini Grahova i Knina. Napisao je knjigu o tome i tvrdio da su to srpski grobovi, od 4. do 6. stoleća posle Hrista. Ali, to se nije svidelo zvaničnim srpskim intelektualcima, pa su ga udaljili s Filozofskog fakulteta u Beogradu, s obrazloženjem da Srbi nisu u 4. i 5. stoleću živeli na Balkanu.

Homrov jezik je pun srpskih reči

Treba odati priznanje Milutinu Aćimoviću što je u starogrčkom jeziku „Ilijade“ prepoznao srpske reči. Time je potvrdio, da je dr Olga Luković – Pjanović bila u pravu, kad je u svoj doktorski rad na Sorboni unela podatak, da su mnoge reči u grčkom jeziku pozajmljene iz srpskog jezika:

Homerove reči srpske reči

1. vido, vide vidi
2. vole, volilo volja, voleti
3. viono, voino vino
4. veido, veiden video, viđen
5. doko moi dokaz moj
6. dao, thao dao, daj
7. doine dojenje
8. zala, zazli žalost, žaliti
9. kotule kotao
10 milikos mio
11. meies mesec
12. mili mili, mio
13. omilia omiljen, mio
14. plimi plima
15. proseleo preselio
16. podarki darovi
17. svinia svinja
18. svekuro svekar
19. svekura svekrva
20. tresi tresti
21. teta tetka, teta
22. tlao tlo
23. hromos grom, gromovi

Skadar srpska srednjevekovna prestonica
Jaćimović je s pravom naveo, da zvanična istoriografija potpuno zanemaruje srpsku istoriju pre Nemanje, koji se pojavljuje tek u 12. stoleću Nove ere. Zvanično se sledi samo ono što je o Srbiji pisao Konstantin Jireček, jedan od najamnika Bečko-berlinske isotrijske škole. On osporava srpsko starosedelaštvo Srba na Balkanu, pa zato nije spominjao Srbiju – osnovanu 490. godine, s prestonicom u Skadru. U ovom antičkom srpskom gradu, koji se zvao i Troja, i Ilij, stolovale su srpske dinastije: Svevladovići, Svetimirovići i Oštrivojevići, od 490. do 1171. godine. Zanimljivo je, da je o prednemanjićkom Srbijom pisao i katolički sveštenik Andrija Kačić-Miošić u 18. stoleću, ali se jugoslovenska istoriografija oglušila o tu činjenicu. A on je, u svojoj knjizi: „Prisvitlom gospodinu“, naveo većinu srpskih vladara u Skadru.

Da ne bismo čitaoce stavili u nedoumicu, obavestićemo ih da je na Međunarodnom kongresu istoričara: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, u Sankt Peterburgu, od 12. do 14. maja 2008. godine, italijanski istoričar Đankarlo Tomacoli Ticijano pročitao referat o dešifrovanju linearnog A i B pisma sa Krita – pomoću slovenskih jezika. Zaključio je, da je Minojska država (osnovana 2000 godina pre Nove ere na Kritu) srpksa, a ne grčka – kako se to u svetu uči na svim nivoima obrazovanja. Ovo je bilo iznenađenje, ali više nije. Sve više naučnika se slaže sa srpskim (slovenskim) starosedelaštvom na Sredozemlju i u drugim delovima Evrope.

Milutin Jaćimović je, na osnovu svog rada o Troji u Skadru, pročitanom na kongresu istoričara u Sankt Peterburgu – 2009, proglašen dopisnim članom Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu.


АВТОР: CЛОБОДАН АНДРЕЕВИЧ, ЧЛЕН ОБЩЕСТВА СРПСКО-РУСКА ВЕЗА,

(Перевод на русский в стадии подготовки!)

OSVAJANJE SREĆE

                                                            

Da li ste zadovoljni životom koji živite?

Da li ste sve svoje životne planove ostvarili, ili, za neuspeh, okrivljujete svoje bližnje: roditelje, bračnog druga, ljude iz okruženja, politički sistem, vlast …?

Upravljate li svojim životom ili veruje da nas dobro i zlo snalaze igrom slučaja?

O knjizi

Esej na temu čovekove sreće. Od autora koji je u potrazi za ličnom srećom sledio puteve raznih sistema duhovnog razvoja, proučavao Bibliju, učenja starih i novih mislilaca, mudraca, mistika, religijska i filozofsko-religijska učenja, prikupljao i sticao manje i više poznata a izuzetno korisna znanja kako u naučnim spekulacijama psihologa i psihijatara tako i u drevnim duhovnim tradicijama.

 Ova knjiga treba čitaocu da posluži kao vodič do njegovog unutrašnjeg bića u kome zapravo jesu uzroci čovekove sudbine i spleta okolnosti koje su ga snašle. Može mu biti korisna u onoj meri koliko je spreman da popravi svoj život i koliko mu je um otvoren za novo saznanje.

 U njoj autor razmatra pitanje čovekove sudbine i ostvarenje sreće i plasira tezu o kauzalnosti zbivanja koja nas snalaze u spoljnom svetu sa zbivanjima unutar naše psihe. Objašnjava nam kako da prepoznamo i odbacimo pogrešno  u našim mislima, osećanjima i delima i u život privučemo pozitivno. Bez suočavanja sa vlastitom grešnošću i preobraženja, nema nam „ulaska u carstvo Božje“ (duhovne evolucije) – poručuje autor.

 Svoje saznanje potkrepljuje uvidima i promišljanjima gnostika, mistika, mudraca, mislilaca, velikih duhovnih autoriteta  starijeg i novijeg doba i uvodi nas u svet velikih duhovnih istina na krajnje jednostavan i razumljiv način.

 Ono što knjigu čini posebnom i originalnom jeste što autor u njoj iznosi novi vid obrade i tumačenja biblijskog mita o Adamu i Evi. U tom mitu je, po viđenju autora, ključ za razumevanje duhovnog stanja u kome se čovečanstvo  nalazi a možemo ga razumeti tek kada ga protumačimo sa stanovišta  moderne psihoanalize.

 Kroz razmatranje najsuštinskijih pitanja čovekove egzistencije kao što su materijalno i duhovno, ovostrano i onostrano, dobro i zlo, sreća i patnja, ljubav i mržnja, zdravlje i bolest, harmonija i disharmonije, vera i bezverje, društveni napredak i opasnost od samouništenja autor odgovara i na ova pitanja:

  •  kuda nas to vodi ovovremenski život opčinjen materijalizmom,

  • zašto su zlo nesreća i patnja prisutni u životima ljudi,

  • šta nas to razdvaja od istinskog mira, sreće i blaženstva,

  • šta znamo o sebi samima i o smislu naših zemaljskih života,

  • u šta da verujemo i za šta da se vežemo da bismo duhovno napredovali.

Knjiga ima etički i edukativni efekat:

  •  upućuje nas da sreću i smisao života potražimo u duhovnim vrednostima,

  • uči nas kako da prodremo u najskrivenije kutke svoga „Ja“ i tu pronađemo uzroke svoje sudbine,

  • ukazuje na neminovnost preobraženja čovekove sadašnje, niže, primitivne, animalne prirode u višu, savršeniju, plemenitiju, božansku, to jest preobraženja bića nagona i instikta u biće razuma i osećanja,

  • upozorava na moguće posledice čovekovog nepravilnog postupanja s prirodom i na druge pritajene opasnosti za razvoj ljudskog društva.

Sve u svemu, ovo je izuzetna knjiga od izuzetnog književnika i duhovnog znalca. Svojim praktičnim savetima pomaže čitaocu da se otvori za unutrašnje viđenje, svojim rasuđivanjem pokreće i razmatra vrlo važna religijska, filozofska i etička pitanja.

Postoje ljudi koji su, baveći se istim pitanjima, otkrili pravila  za mudro vođenje života.

Jedan od  njih je filozof-metafizičar Slobodan Andrejević.

U svojoj knjizi OSVAJANJE SREĆE, tumačenjem duhovnih zakona i praktičnim savetima, pomaže čitaocu da se otvori  za unutrašnje viđenje i u svom biću otkrije uzroke sudbine i okolnosti koje su ga snašle.

Odlomci

Oseećaj za istinu imaju pre svega ljudi čistog srca i jakog karaktera a ne ljudi visoke inteligencije. To je zato što ovi prvi vole istinu radi same istine i što su spremni da prihvate i one istine koje im ne prijaju. Ljudi kojima je želja da budu u pravu jača od želje da znaju istinu nemaju osećaj za istinu i ne mogu je prepoznati zato što je ona protivna njihovoj volji i obmanama od kojih su načinili „istine“. Stoga, i vi koji čitate ove redove preispitajte svoje srce: ako ono ne teži čistoj istini, već želi da Vi bude u pravu, da ste pametniji, bolji od drugih, da se ističete, dokazujete ili možda pravdate, tešite, lečite sujetu, pothranjujete snove, uzgajate lažnu nadu i očekivanja, onda čitanje ove knjige za Vas nema smisla.

Čovek posrne najpre duhovno, a zatim propada i telesno. A spas traži tek kada ovo drugo uzme maha. Današnje čovečanstvo, moralno posrnulo i duhovno izopačeno, neće se spasti ni boljom ekonomijom, ni moćnom tehnologijom, tehničkim inovacijama, genetskim inženjeringom, medicinskim i hemijskim otkrićima, telesnim kulturizmom, niti bilo čime drugim što je u vezi sa poboljšanjem materijalnih uslova života i porastom životnog standarda. U strahu za sutrašnji dan, ljudi obezbeđuju sebe sve većom količinom industrijskih proizvoda, hrane, energenata, boljim stambenim uslovima; u dosadi i oskudici istinskih duhovnih sadržaja izmišljaju sve veći broj raznovrsnih igara i zabava. Ali to nije ono na čemu čovek treba da istrajava. Bezbrižnoj i srećnoj budućnosti može se nadati samo ako krene putem spoznaje sebe samoga i svrhovitosti svog postojanja. Otkriti svoju duhovnu suštinu, spoznati duhovne zakone i duhovno se uzdizati najpreči je zadatak na putu spasa.

Pošto su se Adam i Eva (prvi ljudi) drznuli da okuse plod sa drveta poznanja dobra i zla (da steknu božanske moći, iskuse nešto što je privilegija Vrhovnog bića) i pošto su postali samosvesna bića, cena toga su bile patnja i smrtnost. Ali to će biti smrtnost starog, nagonskog, životinji sličnog čoveka, a ne duše. Budući da je duša božanske suštine, ona ne može umreti već to može samo telo – privremeno boravište duše. Sa smrću životinje u čoveku (gašenjem instinkata i nagona) rađa se ljudsko u njemu (biće osećanja i razuma). Stekavši sposobnost da oseća i misli, on gubi sposobnost da predoseća i spontano (instinktivno) reaguje. Zmija (simbol za kompleks niže vrednosti) ubeđuje Evu (Eva je simbol za žensko načelo i deo uma zadužen za maštovito mišljenje), a Eva Adama (Adam je simbol za muško načelo ili onaj deo uma zadužen za racionalno, logičko mišljenje) da kušaju plod sa drveta saznanja, jer će postati poput Boga (savršena bića).

Imajući na umu da nas naše želje uvode u situacije koje nas primoravaju da se menjamo i situacije koje su za nas poučne (u njima saznajemo upravo ono što nam najviše treba) i spajaju nas sa ljudima koji deluju podsticajno na razvoj naše duhovnosti, pristupajmo situacijama i ljudima svesno, budnog uma, kako bismo, pomoću tih situacija i pomoću tih ljudi, naučili nešto o sebi, a zatim se dogradili. Ko hoće da postane savršen, mora da se otisne na put u najskrivenije kutke svoga „Ja“, a prvi korak na tom putu je prepoznavanje i prevazilaženje ličnih slabosti, mana i ograničenja. Zbog toga što čovek nije sposoban da sagleda svoje mane i ograničenja (one su aktivnošću ega potisnute u dublje slojeve podsvesti), obratimo pažnju na ono što nam naročito smeta kod drugih ljudi jer se na njima odražava naša nutrina.

Pre ili kasnije uviđamo da je neke greške nemoguće izbeći, posebno one pomoću kojih nešto treba da naučimo. Stoga, ne očajavajmo kada se, i pored najboljih nemera, naš trud i naše delo pokažu rđavim. Putem pogrešnog izbora učimo se da razlikujemo dobro od zla i da, u sledećoj prilici, načinimo bolji izbor. Zato, ne budimo strogi u osudi ni sebe ni drugih, već iskustvo grešenja iskoristimo da u novoj situaciji pravilno postupimo. Na putu do savršenstva još mnogo ćemo grešiti, s tim što posledice grešaka, ipak, možemo ublažiti – pokajanjem.

Prošlost ne možemo vratiti i popraviti, ali zato nam budućnost može biti bolja ako je pripremimo u sadašnjosti.

Sudbina nam pomaže da otkrijemo one svoje loše osobine kojih nismo svesni, a pokajanje – da se oslobodimo krivice za (po)grešna dela kojih smo svesni

Metaforično rečeno, svako mora proći pakao da bi stigao u – raj. Patnja je put do sreće. Patnja nas oplemenjuje i izgrađuje nam karakter. A onaj ko je plemenit, postaje prijemčiv samo za dobro; ko je karakteran, otvoreni su mu putevi za istinu.

Politički moćnici ne odlučuju ni o ratu ni o miru; oni su samo izvršioci onoga što se po sili duhovnih zakona mora desiti. Njihova moć da svojom voljom utiču na svetske tokove je prividna. Volja moćnika nikada nije u suprotnosti sa voljom većinskog dela naroda kojim upravlja. Zbirna volja svih članova jednog kolektiva je ono što kreira sudbinu i daje tok političkim zbivanjima. Kada jedan državni zvaničnik stavi svoj potpis na odluku o stupanju u rat, onda ta odluka nije odluka jednog čoveka. Ako je volja većinskog dela naroda da se konfliktna situacija rešava brutalnošću i silom, ako su netrpeljivost i mržnja odnele prevagu nad tolerancijom, razumevanjem i ljubavlju, onda su negativne osećanja i zlovolja naroda, kao realna duhovna snaga koja ima tendenciju materijalizacije posredstvom konkretnih fizičkih zbivanja, glavni krivci za otpočinjanje rata.

U želji da dovedu sebe u stanje prijatnosti, izvestan broj ljudi poseže za alkoholom, duvanom, halucinogenim drogama. Lišeni pravih ideala, bezglavo srljaju u veštački raj. Time unutrašnji nemir, tugu ili neku drugu neprijatnu emociju, uz pomoć hemijskog sredstva, dakle na neprirodan način, pretvaraju u prijatnu (veselost, opuštenost, ravnodušnost). Prethodno duševno stanje time jeste izmenjeno, ali problem kojim je to stanje uzrokovano ostao je nerešen. Umesto da budu u stalnom kontaktu sa sobom, ljudi pribegavaju utomljenju svojih duhovnih mogućnosti: konzumiranje duvana, alkohola ili droge jeste traganje za blaženstvom, ali na neprirodan način. Blaženstvo se prirodno doživljava, na primer, u punom ljubavnom susretu, ali ovakav doživljaj zaobilazi one koji biraju put manjeg otpora.

Negativne emocije ne treba potiskivati, niti ih treba negirati a ni prazniti kroz neprimereno ponašanje, već ih treba biti svestan, priznati im legitimitet i držati ih u fokusu budne svesti, da bismo ih iskoristili kao energiju za intelektualno ili radno pokretanje. Potiskivanjem, odnosno neiskazivanjem, nepriznavanjem emocija, samo ih jačamo. Akumulisanjem neprijatnih emocija, stvara se napon koji, kada se pređe mera podnošljivosti, pasivno stanje tela i duha pretvara u nekontrolisanu i nepredvidivu akciju.

Egoizam, gordost, naduvenost, taština, devijacije su duha nastale preteranim kultivisanjem ega, tj. „Ja“ svesti. Takva svest nas podstiče da se pretvaramo, da krijemo svoje slabosti i promašaje. Uči nas da se stidimo svojih organičenja i da se klanjamo slavi, ugledu, moći, bogatstvu. U želji da stekne moć i prednost u odnosu na druge, ego počinje stvarati sliku sopstvene veličine i moći a kasnije se poistovećuje s njom. Svest o sopstvenoj važnosti suočena sa udarcem istine rađa osećanje poniženosti i uvređenosti.

Kako da se lišimo lažnih identifikacija i uobrazilja? Tako što ćemo odustati od slike sopstvene važnosti i otvoriti senzore za unutrašnje viđenje. Posmatrajmo šta se u našoj nutrini zbiva. Ako tu vlada mir, ispravni smo. Ako nas obuzima nemir, u nečemu grešimo. U tom slučaju sasvim je nebitno da li su ljudi koji su uzrok nemira u nama dobri ili zli, dobronamerni ili zlonamerni, njih nam je Proviđenje poslalo da isprovociraju neprepoznato (po)grešno u nama. Samo dovoljno jaka provokacija iz spoljnog sveta, u vidu pretnje egu, može ustalasati dublje slojeve psihe i podići sa dna (iz podsvesti) mentalni talog i izložiti ga dnevnom svetlu (svesnom umu). Znajući za ovo, probleme s drugim ljudima rešavajmo tako što ćemo preispitati ispravnost svojih želja, namera i odnosa prema drugim ljudima i situacijama.

Lepo je baviti se duhovnošću, uzvišenošću, moralom. Sve je više iskrenih duhovnih tragalaca i sve više se istinsko znanje širi. Ako se kao istinski znalac prepoznate, ipak ne smatrajte sebe toliko mudrim da mudriji ne možete biti. Svačije mišljenje uvažavajte, ali ispitujte koliko je ispravno. Ne odbacujte tumačenja koja ne razumete, ali i ne prihvatajte da je ispravno ono iza kojeg stoje autoriteti. Ne verujte a priori ni crkvenim ocima, ni naučnicima, ni guruima, ni filozofima, niti bilo kom drugom samo zato što je autoritet, već sami proveravajte. Istine i zablude ima i u teološkim učenjima, i u naučnim teorijama, i u filozofskim pogledima, ali ih nećete prepoznati ako ih niste lično iskusili.